Snagu pronalazimo u životima svetaca -njihove muke i borbe predstavljaju ogledalo naših, njihov trijumf nad ljudskom slabošću nam uliva nadu. Priča o veri i nadi je u samom centru filma “Božiji čovek”. Progon je obeležio život svetog Nektarija Eginskog iz Grčke. Bio je sveštenik običnog naroda, a njegova poniznost je smetala ponosnim pravoslavnim klericima. Oklevetan je nakon što je njegova odanost probudila njihove sumnje. Parohijani su ga voleli, uprkos tome što je lišen crkve i prognan iz Egipta. Vera u Boga mu je tokom celog života bila najbolja odbrana. Za razliku od njegovih verskih pretpostavljenih kojima su na umu bili samo moć i svetovne počasti -Nektarije je brinuo o siromašnima, učio je seljane da čitaju i pišu, svojim primerom je inspirisao mladiće da uđu u sveštenstvo, pisao je knjige i držao propovedi koje su ljude približavale veri. Uprkos naporima da se diskredituje, Sveti Nektarije je osnovao samostan na Egini, neplodnom i pustom ostrvu, koji i dan danas predstavlja svetionik hodočasnicima. Čak su i njegovi poslednji trenuci  na  Zemlji  iskorišćeni  za  pomoć  drugima:  na  samrti  je  predao  svoju  potkošulju paralizovanom  čoveku  u  bolničkom  krevetu  do  njegovog,  nakon  čega  je  čovek  ustao  i prohodao.